Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Ima nas ra­zno­rod­nih. Ba­vi­mo se ra­zno­vr­snim. Ima nas se­lja­ka, do­šlja­ka, lu­đa­ka... Ima nas po­mah­ni­ta­lih, pa u Eden od­bje­glih. Ima nas gra­đan­skih, po­naj­vi­še gra­đan­skih, gra­đa­ni­na gra­da. Od svog po­li­sa, neo­dvo­ji­vih, ka svom po­li­su, od lju­ba­vi mah­ni­tih. Ima nas po­li­ti­ku­sa, za svoj po­lis za­bri­nu­tih. Po­li­ti­ku­sa, što po­lis bi zbri­nu­li. Čo­vje­čan­skim sna­ga­ma se za nj po­bri­nu­li. Jer ište po­lis vod­ni­ka i pred­vod­ni­ka. Ište on, od če­li­ka vod­ni­ka, ište on, od pra­vič­no­sti, pred­vod­ni­ka. Ište on pa­lan­ča­ni­na, ko­smo­po­li­tu. Pro­vod­ni­ka, ka­drog da svoj po­lis obra­ti u me­ga­lo­po­lis. Ište on, u svog gra­đa­ni­na, za­lju­blje­nog čo­vje­ko­ljup­ca. Ište on, u svoj po­lis, za­lju­blje­nog do­mo­ljup­ca. Jer, dru­ži­na ište bi­ti pred­vo­đe­na i vo­đe­na! No, bri­ge, mno­go bri­ge ima­će po­li­ti­kus, na­u­mi li o po­li­su se bri­nu­ti, na­u­mi li pa­lan­kom se za­ni­ma­ti. Na­u­mi li vo­đa i pred­vod­nik bi­ti. Ah, te­ško li je po­li­ti­či­ti, muč­no li je pa­lan­či­ti! Ah, te­škog li za­dat­ka o dru­gom bri­gu vo­di­ti, pa­kle­no li je sli­jep­cu sli­jep­ca vo­di­ti! I ka­ko ja, si­rak tu­žni, o dru­gom bri­gu bri­nu­ti? Ka­ko ja, si­rak tu­žni, dru­gom ra­ne vi­da­ti?! Jer, o dru­gom bri­gu bri­nu­ti, za­bri­nut ćeš bi­ti!
I po­li­ti­ku­sa bje­še ra­zno­rod­nih. Što po­li­ti­či­še ra­zno­vr­sno, ri­je­še­ni da to či­ne iz­vr­sno! Po­li­ti­ku­sa bje­še, što Pla­to­na či­ta­še, Dr­ža­vom se opi­ja­še. Te ga pa­ra­fra­zi­ra­še. No, uisti­nu shva­ti­še, da se­be kro­tit te­ško bje­še, te po­li­som se po­za­ba­vi­še. Pa ga za­u­zda­še. U uzde po­lis ve­za­še, no se spe­tlja­še. No, var­lji­ve ru­ke, uzda mi­go­lji iz ru­ke! No, dža­ba da­ješ pra­vac, kad si i sam ja­dac! No, po­ha­ra­ne du­še, po­ha­ra­ne i dr­ža­ve! Te im ta­kav pra­vac zbi­lja bje­še ja­dac! Jer, ne­u­kro­ćen kro­ti­ti, osra­mo­ćen ćeš bi­ti!
I ide­ja bje­še ra­zno­rod­nih. Što uvje­ra­va­še u ra­zno­vr­sno. Što uvje­ri­še da tre­ba od­ba­ci­ti po­li­ti­ku­sa i bi­ti anar­hi­sta. Što uvje­ri­še da pra­vi dog­ma­ti­zam je­ste anar­hi­zam. Što uvje­ri­še da bez­vla­šće za po­vla­šće­ne je­ste. No, ta ide­ja slo­bo­dar­ska, bje­še pro­le­ter­ska. Ište dru­štvo vo­đu, vo­đu ko­lo­vo­đu! Bje­še i onih što na­ro­du pre­pu­sti­ti htje­do­še. No na­rod ko na­rod za­va­đen bje­še. Te ta­ko de­mo­kra­ti­zam o klin oka­či­še. Zbir­ka ide­ja bio je i ka­pi­ta­li­zam. Što vi­še ka­pi­ta­la, u dr­ža­vi bla­go­sta­nja! No, ne­ki do­slov­ce shva­ti­še sva­ko slov­ce. Ka­pi­ta­la, pro ca­pi­te, do­volj­no da shva­ti­te! Sva­ka ide­ja bla­go­sta­nja bje­še ma­lo­traj­na. Jer, po­li­tič­kim sna­ga­ma, o po­li­su bri­nu­ti, po­lis ćeš za­bri­nu­ti!
A on­da ma­ter ko­ja ra­đa i ge­ni­ja i dem­be­la, i ca­ra i kra­lja, i glu­pa­ka i di­vlja­ka, ovo­ga pu­ta ro­di­la je naj­spret­ni­ja pred­vod­ni­ka. Bu­du­će­ga vo­đu, da­nog ko­lo­vo­đu. Po pro­fe­si­ji po­li­ti­ku­sa, po uvje­re­nju fi­lo­so­fi­ku­sa. Prav­do­ljup­ca, do­bro­to­ljup­ca, gor­lji­vog čo­vje­ko­ljup­ca. Ah, tog sna o prav­di so­ci­jal­noj! Ah, tog ma­šta­nja o so­gla­si­ju op­štem! Ah, te že­lje o kon­sen­zu­su i bez cen­zu­sa! No, ka­ko do prav­de, ka­ko do so­gla­si­ja, ka­ko do kon­sen­zu­sa? Hej, mo­ji pa­lan­ča­ni, kad uto­pi­ja je anar­hi­zam, kad od bre­me­na je de­mo­kra­ti­zam, kad na zlo vam je ka­pi­ta­li­zam, či­me ja vas mo­gu okri­je­pi­ti, ko­ji je al­ter­na­ti­vi­zam? Ja že­lim vam do­bra, nek to bu­de mo­ja bor­ba! Ako že­li­te me za vo­đu, moj pro­gram mo­ra ima­ti pro­đu. Ja nu­dim vam bo­žan­stve­nu tri­ja­du za Zlat­nu vla­du...
Bra­ćo mo­ja, sto­ga što, var­ljiv je ide­o­lo­gi­zam, za svo­ju Vla­du ja bi­ram te­o­kra­ti­zam. On va­zda je skraj­nut, se­ku­la­ran, se­kun­da­ran, ja bi­ram da on bu­de pri­ma­ran! Ja bi­ram ap­so­lut­no na­če­lo, da u po­li­su na­šem bu­de nam vi­dje­lo. Bi­ram te­o­no­mi­ju, jer, ne uzdam se u auto­no­mi­ju. Bi­ram ap­so­lut­no do­bro, jer znam da na taj na­čin, svi­ma bi­će do­bro. Bi­ram da ću slu­ša­ti, da bi­ste me po­slu­ša­li. Bi­ram da ću vo­đen bi­ti, da bih sli­jep­ca mogô pro­gle­da­ti. Bi­ram da se bo­jim Prav­de, da bi ja­sne bi­le mo­je rad­nje. Jer, ako Prav­da je ap­strakt­na, bra­ćo mo­ja, ovaj vaš vla­sto­dr­žac mo­gao bi vam dom po­ha­ra­ti i za to ne od­go­va­ra­ti... A ja bi­ram da imam ko­me ra­čun po­lo­ži­ti. Da­jem ča­snu ri­ječ, da Prav­di ću se po­ko­ra­va­ti!
Pri­ja­te­lji mo­ji, ja bi­ram da ću al­tru­i­zam kul­ti­vi­sa­ti, ego­i­zam ne­gi­ra­ti. Ja bi­ram da svo­je go­le­mo Ja, ja u va­tri ću sa­go­ri­ti. Bi­ram da svo­ju mje­ši­nu, smi­je­šnom ću na­zva­ti. Bi­ram, pri­ja­te­lji mo­ji, da vođ ću vam bi­ti, ne va­ma go­spo­da­ri­ti. Bi­ram da ću vam po­di­la­zi­ti, se­be na­di­la­zi­ti. Bi­ram da ću ko­or­di­ni­ra­ti, ni­ka­ko ma­ni­pu­li­ra­ti. Obe­ća­vam da, za so­gla­si­je op­šte, ja svo Ego ću vr­bo­va­ti!
Pa­lan­ča­ni mo­ji, ja bi­ram da ću sva­kog da­na bi­ti bo­lji, dok ne po­sta­nem naj­bo­lji. Bi­ram da se po­sve­ću­jem lič­nom raz­vo­ju, sa va­ma u sa­ve­zu. Bi­ram da ovaj te­o­kra­ta, bu­de ari­sto­kra­ta. Jam­čim, da vam ne­će bi­ti vla­da­no od glu­pa­ka, no od naj­bo­lje­ga i ju­na­ka!
Eto, ja sa­da ru­ku na sr­ce sta­vi­ću i za­kle­tvu po­lo­ži­ću, za bo­žan­stve­nu tri­ja­du i za Zlat­nu vla­du. Jer, za­i­sta, bo­žan­stve­nim sna­ga­ma o po­li­su bri­nu­ti, po­lis ćeš i zbri­nu­ti! Te na Ze­mlji Eden na­stu­pi...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)